Старији су међу најосетљивијим и најрањивијим групама које захтевају дужну пажњу, између осталог и због чињенице да се повећава удео популације са хроничним обољењима. Услед пада животног стандарда заштитна улога породице слаби, па се подршка остарелим члановима измешта ка установама и институцијама, чак и у свакодневном функционисању и задовољавању основних животних потреба.

Закон о социјалној заштити прописује да је пунолетно лице од навршених 26 до навршених 65 година (одрасли) и пунолетно лице старије од 65 година (старији корисник) јесте корисник права и услуга у социјалној заштити, када је његово благостање, безбедност и продуктиван живот у друштву угрожен ризицима услед старости, инвалидитета, болести, породичних и других животних околности, а нарочито:

1. ако има телесне, интелектуалне, сензорне или менталне тешкоће или тешкоће у комуникацији, и када се, услед друштвених или других препрека, сусреће с функционалним ограничењима у једној или више области живота;
2. ако постоји опасност да ће постати жртва или ако јесте жртва самозанемаривања, занемаривања, злостављања, експлоатације и насиља у породици;
3. ако се суочава с тешкоћама због поремећених односа у породици, зависности од алкохола, дрога или других опојних средстава или због других облика друштвено неприхватљивог понашања и других узрока;
4. ако је жртва трговине људима;
5. ако је страни држављанин и лице без држављанства у потреби за социјалном заштитом;
6. ако има потребе за домским смештајем и друге потребе за коришћењем социјалне заштите.